Korisničko ime:
Lozinka:

Registracija
Zaboravljeno:

San letnjeg dana

Na mestu gde se reke Piva i Tara stiču i svoje vode predaju toku, mnogo puta opevane, Drine, šćućurilo se maleno mesto sa velikim imenom – Šćepan Polje. Svoj značaj ovo mesto duguje i činjenici da je upravo tu granica Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Dopreti do Šćepan Polja nije ni malo lako, obzirom na raskošne obronke planina koji ga okružuju. Međutim, svaki napor postaje opravdan, kada je cilj splavarenje Tarom.

Sunce nas je obradovalo, kada smo, te subote, stigli u Šćepan Polje. Neobuzdana priroda, delimično je zaklanjala vedro nebo. Tek pokoji oblačić, kao zar je pokrivao zelene obraze šumovitih brda. Uz bistru vodu, koja se valjala preko oblutaka, dremao je kamp za splavare. Na blizinu civilizacije ukazivala je samo povremena buka automobila, kojima su pristizali učesnici splavarenja.

Bilo nas je oko 20 iz Srbije i Vojvodina, a još toliko iz Crne Gore. Domaćini su nas, pravim crnogorskim zdravim doručkom: pršutom i sirom, pripremili za uzbuđenja koja su nas očekivala. Džipovi, kojima su nas izvukli do polazne tačke, provlačili su se jedan pored drugog, na uskim stazama, jedva dovoljnim i za jedno vozilo. Kroz gusto granje zabrinuto smo gledali u strmu padinu i nešto što se svetlucalo ispod nje.

To nešto brzo je preraslo u božanstveno plavetnilo, prekrasnu tirkiznu boju potpuno prozirne, čiste vode Tare. Ni tempretaura te vode, od jedva 14 stepeni, nije umanjivala želju da utonemo među njene talase. No, razum i upozorenja kormilara je prevagnuo, te smo, opremljeni prslucima i adekvatnom gumenom obućom, uskočili u čamce. Ispod nas svetlucavi tirkiz, iznad nas šumoviti zid kanjona, i vedro nebo… ako je raj napravljen negde na zemljinoj kugli, mogao bi biti baš ovde.

Vesla su sekla kristalnu površinu u mirnijim delovima, ledene kapi nas obasipale u brzacima. Strahu nije bilo mesta, kormilari su vrlo iskusni, čamci solidni, sve je dobro osmišljeno. Osmesi nisu silazili sa lica, vrisak uzbuđenja i zadovoljstva propratio je svaki buk. Skakutali smo s kamena na kamen na pauzi, nastojeći da objektivima uhvatimo deo čarolije i trenutka. Divili se junačkom skoku sa strme stene nad rekom, tuširali pod mlazom ledene bistrine vodopada, utapali u miris svežeg planinskog vazduha.

Omamljeni svime, žurili smo ka terasi restorana gde nas je čekao ručak. Rakijica – aperitiv nije morala da nam otvara apetit, rado smo prionuli na ukusnu jagnjetinu ispod sača.

Susret se bližio kraju, adrese su se razmenjivale, komplimenti i reči zahvalnosti upućivali domaćinima. Umor nam je sklapao oči, a tek ja valjalo krenuti put prenoćišta. Bio je to jedan kratak i sladak san letnjeg dana.

Aleksandra Borović

Copyright © 1998-2018. Mensa Srbije
info@mensa.rs      design by Suzana Tomić