Korisničko ime:
Lozinka:

Registracija
Zaboravljeno:

Kroz oblast bele kuge, bujne vegetacije i opojnog vina

U nekoliko navrata put me je naneo u Istočnu Srbiju. Bile su to uglavnom školske ekskurzije, čiji je jedan od aspekata, a koji najčešće podbaci - edukativni: da se učenicima omogući neko novo saznanje o sopstvenoj zemlji. Za razliku od mnogih drugi pravaca, gde sam, kao i moji školski drugari, ostajala slepa za lepote i kulturno istorijske vrednosti drage mi (i nekada davno - velike) zemlje, Istočna Srbija mi se odmah nekako uvukla pod kožu. Nemam ni rođačkih, ni bilo kakvih drugih razloga za posebnu naklonost koju gajim, još od tih dana ka ovom, neopravdano u zapećak gurnutom, kraju Srbije.

Nekako sam Đerdapskom klisurom najčešće prolazila u proleće, kad dah bukvalno zastaje od bogatstva života koji tu buja, pa tako i ovog proleća uspeh da ostvarim plan koji sam zacrtala još od prvih dana angažovanja u Mensi na organizaciji putovanja: da dovedem Mensu u kontakt sa Nacionalnim Parkom Đerdap. Nekoliko srećnih okolnosti pomoglo je da ovaj plan ostvarim: na prvom mestu tu je moje dugogodišnje prijateljstvo sa Ing Sašom Nestorovićem, iz Donjeg Milanovca, koji je, kao inženjer šumarstva zaposlen u JP NP Đerdap, bio na ovom putu naš domaćin. Uz njegovo posredstvo, uspostavljena je saradnja između tog velikog preduzeća i Mense, za koju se nadam i verujem da će se razvijati na obostrano zadovoljstvo.

Da bi putovanje bilo sadržajnije i bogatije, pobrinula se i Gđa Marijana Đorđević, službenik Opštinske uprave Negotin, do koje me je srećan slučaj doveo na jesenjem sajmu vina u Beogradu. Veoma živ duh i preduzimljivost ove dame doveo je do organizacije prvog Mensa testiranja u Istočnoj Srbiji, i to baš u Negotinu. A zauzvrat, Gđa Đorđević nam je osmislila i omogućila da obiđemo i na najlepši mogući način se upoznamo sa okolinom Negotina - manastirom Vratna i Rajačkim pimnicama (vinski podrumi na planini Rajac).

Boravak na Đerdapu

Proći kroz Đerdapsku klisuru - iskustvo koje mnogi od nas imaju. No, boraviti na prostoru najvišeg stepena zaštite prirode u nacionalnom parku, u veoma lepo opremljenoj i uređenoj kući, svakako nije priča koju možete da čujete od mnogo ljudi. Kuća je vlasništvo NPa i nalazi se na jednoj visoravni planine Miroč, nazvanoj Ploče, do koje se može jedino peške ili terenskim vozilom. Osoblje NP nam je ljubazno ustupilo Ladu Nivu, radi veće operativnosti. U komšiluku: šumareva kuća, zabran za divlje svinje, poneka zmija (koja se, srećom, više bojala nas nego mi nje, pa se mudro sklanjala sa nešeg puta), i džinovski leptiri - bezopasni, kako nas je utešio naš domaćin Sale. Od zvukova: cvrkut ptica, zrikavci, uveče zvuk generatora koji nam daje svetlost, i pred sam počinak - zvuci frule šumara Viktora. Uz neizbežan roštilj začini: svež planinski vazduh, pečurke Sunčanice, domaći sir i ručno umešena pogača kojom nas je obradovao Viktor. A na par stotina metara od "naše" kuće - vidikovac od koga zastaje dah: pred očima puca Veliki Kazan, najdublja tačka na Dunavu, koji tu kao da se provukao kroz pukotinu u zemljinoj kori, ko zna čijom rukom načinjenoj.

Plovili smo i čamcem se provlačili kroz ovu, iz nizine gledano ne tako usku klisuru, da bi videli lik ko zna kog vladara iz Rumunske istorije, uklesanog u steni, crkvicu podignutu na mestu srećnog životnog preokreta nekog Rumuna koji je na zapadu uspeo, Trajanovu tablu iz rimskog doba, izdizanjem spašenu od večnog potapanja usled pregrađivanja Dunava džinovskom branom. Videli smo i to čudo od brane i hidroelektrane koje nam je jedino od svih izvora struje opstajalo u teškim danima maja 1999... Bilo je izuzetno čuti i priču koju ne čuje baš svaki turista. Kroz HE Đerdap I vodio nas je Ing Žarko Nestorović, objašnjavajući u detalje pojedinosti o funkcionisanju ovog giganta. Bilo je veoma prijatno čuti da, za razliku od mnogih državnih preduzeća, rukovodilac ove firme ima sluha za tehnološke novotarije, prednosti kompjuterizacije i uopšte za principe modernog poslovanja. Njegove kolege, koji su nas takođe veoma ljubazno primili, strpljivo su odgovarali na brojna pitanja, kakva smo već navikli da Mensijanci postavljaju. Od toga koliko košta jedan prolazak broda kroz brodske prevodnice, koje je HE u obavezi da obavlja jer su omeli plovni put, do toga za šta se ovde angažuju ronioci i kojim se jezikom kontolori plovidbe sporazumevaju sa brodovima u prolazu... Iako nisam mislila da je poseta elektrani bitna na našem izletu, gotovo da mi je najprijatniji utisak ostavio ovaj obilazak.

U razgovoru i dogovorima oko moguće saradnje sa direktorom NP Đerdap, saznali smo kakvi problemi muče ovo preduzeće. I kojim se sve putevima mora ići da bi se dobila podrška sa visokih položaja u organima vlasti za rešavanje makar nekih od njih. Nenad nam je otkrio gotovo neverovatnu činjenicu da je NP Đerdap prostorno veći od svih ostalih SCG nacionalnih parkova zajedno, a da se u njegov razvoj najmanje ulaže. Saznali smo da UNESCO ne pruža svoju zaštitu jednom od najvažnijih neolitskih nalazišta u Evropi - Lepenskom Viru, samo zbog činjenice da je lokalitet premešten sa originalne lokacije, zbog formiranja jezera usled pregrađivanja Dunava. I da zbog toga ovo bogatstvo koje krije Đerdapska klisura, a čija je važnost svetskih razmera, tavori u polumraku, bedno pokriveno improvizovanim i privremenim krovom, pre više od 20 godina. Što rekla Milica, u našoj zemlji je svako privremeno rešenje na kraju - trajno...

Negotinska Krajina

Verujem da, kao ni ja, niste čuli ništa značajno o manastiru ili reci Vratna. A upravo u okolini tog manastira iz 14. veka, na istoimenoj rečici nalaze se prirodne retkosti - prerasti, kojih u celoj Evropi ima 7, od čega su 6 u Istočnoj Srbiji. Šta je prerast? Pa, kao što znate, u krečnjačkim predelima stvaraju se erozijom razni prirodni oblici, među kojima i pećine. No, voda, osim što te oblike stvara, ona i razara, te tako se zidovi poneke pećine toliko erodiraju, da se vremenom ili usled nekog tektonskog pokreta uruše. A od njih ostane samo nekadašnji ulaz, kao neki kameni most između dva brda, ispod kojeg nastavalja da protiče rečica. E, to je prerast. Na Vratni ih ima 3. Ceo kompleks se nalazi usred prirodnog rezervata, u kome se oko vas sasvim slobodno šetaju srne i košute. Na žalost, tu poverljivost životinja smanjuju oni koji ga zloupotrebljavaju. Lovokradice uspeju da krišom ustrele poneku životinju, o čemu svedoče delovi nogu sirote životinje koje se mogu naći odsečene po šumi: to ove gnusobe od ljudi odsecaju, kako bi svoj plen lakše odneli. Dirljiv je način na koji se životinje sprečavaju da izađu iz rezervata: na kapiji koja je uvek širom otvorena, postavljena je na pod rešetka širine 3-4 metara. Kopitari nisu u stanju da ovu prepreku prođu jer im se tu zaglavi njihovo usko "stopalo", te je i više nego efikasna.

Ne mogu da tvrdim dal je veće uživanje hodati obodom šume i susretati životinje koje sam do juče mogla samo u kavezima zoo vrta da posmatram, ili penjati se uz rečicu i zavlačiti u pukotine u stenama. Prerast je teško uhvatiti u kadar fotoaparata, prvo jer je tu prostor dosta stešnjen, drugo zbog veoma guste vegetacije. Od vlage koja se tu skoncentrisala, bili smo mokri do gole kože, ali nas to nije sprečilo da idemo dalje i dalje, tražeći što bolji vidik, ili da trčkaramo levo-desno preko uskog drvenog mostića, koji kao da je tu ostao sa nekog snimanja filma o Indijani Džonsu. Malo smo skupljali i kamenčiće, pečurke, lekovito bilje, a onda krenuli put Rajca. Taj bi se put mogao komotno nazvati i vremeplov.

Zašto baš vremeplov? Pa, zato što je sve, od puta kojim se ide, preko kuća, izgleda ulica a i nekih ljudi, do gostoprimstva domaćina na Rajcu - ostalo iz nekog dalekog vremena, reklo bi se iz pretprošlog veka. Rajac je od vajkada poznat kao vinarski region sa vrlo dobrim, pomalo slatkastim vinima. Domaćini koji su živeli na njegovim obroncima, obrađujući zemlju i uzgajajući lozu, svoje vinske podrume nisu držali u sopstvenim kućama, nego podalje, na brdu, u posebnom građenim zgradama - pimnicama. Postoji danas polemika dal bi bilo ispravnije reći "pivnice", ali ja ću zadržati pravo da koristim autentičan lokalni izraz. Kažu da je nekada bilo 360 pimnica, sada ih je manje. Neke od njih su oronule, nekima je i krov upao, neke su zarasle u rastinje kao iz bajke o Trnovoj Ružici. Sve te kuće su od neobrađenog kamena, sa krovom od crepa, sa veoma malim ili nikakvim prozorima. Na mnogima danas stoje umrlice - nekadašnjih vlasnika više nema. Domaćin koji nas je pozvao da degustiramo njegova vina gospodin Mihe, žali se da je malo onih koji još imaju snagu da rade vinograde. Deca najčešće odu u veće gradove i ne haju mnogo za očevinu. A i težak je to posao, ali je odhranio mnoge porodice, i tužno bi bilo da se ova tradicija vinarstva izgubi. Kaže g. Mihe da su to nekad bila baš bogata sela. Lepo se živelo od vina. Mada, i ovih dana se od njega lepo živi. Tačnije, gazda Mihe lepo živi, sedeći ispred svoje pimnice, i gosteći slučajne namernike. Ako vas je pozvao, neće da čuje da mu platite za vino koje ste popili, koliko god da je praznih čaša ili flaša ostalo za vama. Kaže: "Ja sam vas pozvao da probate vino!" Čak ne insistira ni da kupite neki litar kod njega nakon toga. A, ako ipak rešite da pazarite, cena za litar je više nego skromna.

Da pimnice postaju sve popularnije i poznatije svedoči i nekoliko objekata preuređenih u konačišta i restorane. Neki domaćini su svoje pimnice preuredili u, što se kaže, ugostiteljske objekte "svetskog ranga", kao npr pimnica g. Karamančića. Za neke druge je bolji onaj narodni izraz "Čula žaba gde se konj podkiva...", te su tako otvorili vrat svojih pimnica za organizovane grupe, služe ručak, imaju i živu muziku. Ali su prevideli da višesatno sedenje, uz konzumiranje jela i pića, izaziva i neke fiziološke potrebe kod gostiju, pa se nisu pobrinuli da naprave makar i poljski WC. No, znamo već šta su sprska posla, pa se više i ne iznenađujemo.

Rečima se ovo "vinsko selo" ne može najbolje opistai. Prepustiću zato opisivanje fotografiji koja vredi za 1000 reči, kako rekoše neki pametni ljudi. Reći ću još da i u samom Negotinu vredi pogledati nekoliko znamenostosti. Za ovu priliku mi smo odabrali kuću Stevana Mokranjca, u kojoj se može videti dosta foto dokumenata iz njegovog života, nameštaj i muzički instrumenti iz njegovog doba, i saznati dosta toga od iskusnog i vrlo ljubaznog kustosa ove spomen kuće.

Želja mi je bila da podelim sa dragim ljudima emociju koju gajim prema Istočnoj Srbiji. Po njihovim reakcijama znam da sam u tome uspela, a ako je i vama ova priča zazvučala zanimljivo, vidimo se idućeg proleća na novom pohodu u ove prostore.

Aleksandra Borović
PDP Sig

"ŠTA REĆI??!!!"


(da citiramo jedno od novijih dela srpske kinematografije...)

Slično većini ljudi koje poznajem, ja sam uglavnom izgubljena van urbanog okruženja i više sam nego malčice skeptična prema planinskim/banjskim/seoskim/kakvimgod ponudama naše vrle zemlje. Tačno se ne vidim kako u društvu penzionera ispijam čaše bljutave mlake vode zarad neke od stvarnih ili imaginarnih boljki, kako pokušavam da muzem ovce pomažući seoskom domaćinstvu u kojem se odselo ili kako bezbrižno švrljam po bespućima uz realnu pretnju zmija i ko zna čega sve još. Verujem ni vi?

Međutim, ukoliko krenemo od toga da je društvo najbitnije, a da te planine, ili gde god  se već planira neki odlazak, imaju zaista nešto da ponude – sve počne da deluje znatno drugačije i mnogo, mnogo lepše. A ako to kaže neko kao ja (sedeći najzad ispod uključenog klima uređaja, ispred svog najdražeg kompjutera) onda to ipak ima određenu težinu. Ono što je izuzetno važno jeste krenuti dobro pripremljen, neopterećen prevelikim očekivanjima, spreman na povremeni kompromis - i dobar provod je gotovo zagarantovan.

Tokom vikenda 27-29. maja, PDP SIG je ponudio mogućnost posete nacionalnom parku Đerdap i okolini, uz pristupačnu cenu i uz program koji je pružao zanimljiv sadržaj (što je doduše zahtevalo od koordinatorke da se pozove na neka lična poznanstva, ali svima je poznato da joj je malo toga teško kad su putovanja i daleki predeli u pitanju). Posle studioznog razmišljanja o onim planovima koji će zbog toga biti odloženi ili propušteni, i o svemu onome što bi mogli biti razlozi PROTIV – razlozi ZA su prevladali, uz maksimalno naučni pristup: "What the hell, let's go!"

Zahvaljujući udobnim kolima i našim odličnim vozačima, u petak popodne je čitav put do mesta na koje smo se zaputili bukvalno proleteo. Što se tiče svega onoga što se dešavalo tokom vikenda, sve do nedelje naveče kada smo se takođe veoma brzo i bez ikakvih problema vratili za Beograd, svakome od nas koji smo se tamo zatekli su različite stvari bile manje ili više važne, a one o kojima ću ja pričati svojim prijateljima su sledeće: fenomenalan roštilj za koji nam umor nije bio prepreka da ga napravimo; satenska (sic!) krevetnina usred planinske kuće do koje se može doći isključivo džipom ili ne baš kratkotrajnim pešačenjem; neverovatna okolina manastira Vratna i ogromni prirodni kameni lukovi koji spadaju među najlepše u Evropi, iznad majušnog potočića za koji tvrde da ga nastanjuju pastrmke; prva prilika u životu da sama uberem, pripremim i probam sunčanice, pečurke koje sam do tada mogla da vidim samo na slikama ili eventualno u obliku začinskog praha; poseta Mokranjčevoj kući i razgledanje onih lepih stvari iz tog vremena koje su uspeli da sačuvaju u njoj; degustacija vina koje vam lično sipa njegov proizvođač u rajačkim pimnicama; čaj od divlje nane – prikupljene, a ne kupljene; vidikovac sa kojeg te pogled na okolinu bukvalno smrzne, srećom nedovoljno da bi to sprečilo baratanje fotoaparatom; obilazak hidroelektrane i priče iz stvarnog života njenih radnika koje inače nikada ne bismo imali prilike da čujemo; inspirativna vožnja čamcem po Dunavu; odlična somovina u lokalnom restoranu, na samo par koraka od reke u kojoj je upecana...

Postoje doduše i one priče koje je u stanju da razume samo neko ko je bio tamo (dovoljno je npr. da se bilo kome od nas samo pomenu divlje svinje), ali i ovoliko može da objasni komentar moje koleginice: "Da, da, sasvim mi je jasno kako ti je bilo, ne prestaješ da se smeškaš dok pričaš!"

A zmije? Njih uvek ima, jedino ni njima, ni našim nedostacima, slabostima i obavezama ne treba dopustiti da nas spreče da uživamo u putovanju kad god i gde god da nam se pruži prilika.

Tanja

Copyright © 1998-2018. Mensa Srbije
info@mensa.rs      design by Suzana Tomić